Dok pišem ove reči, u glavi mi odzvanjaju vesti iz Zagreba, sa Klinike za psihijatriju „Sveti Ivan“. Slučaj koji je potresao region, gde je mladić, Kristian Josip Periš, vezan, pretučen, sa polomljenim rebrima i sa jastukom na glavi više od osam minuta gubio život od ruku onih koji su trebali da ga štite, ostavlja nemim.

Zgroženi smo.

Pitamo se:

Kako je to moguće? Gde je nestala ljudskost?

Ali, kada prođe prvi talas besa i šoka, moramo da spustimo pogled na sopstveno dvorište i da postavimo sebi jedno mnogo dublje, neprijatnije pitanje: 

Šta se dešava u društvu u kojem je nasilje postalo odgovor na ranjivost? Šta se dešava u ljudima koji izgube kompas do te mere?

Sistem puca. Bolnice pucaju. Institucije koje bi trebalo da budu oaze lečenja i sigurnosti postaju mračna utočišta. Nikada nisam bio u sistemu, jer duboko verujem da sistem ne čine zgrade ni papiri, sistem čine ljudi. A ljudi pucaju iznutra.

Gde mi to zanemarujemo sopstveni mrak?

Kada čovek ne radi na sebi, kada gura pod tepih sopstvene frustracije, strahove, neprerađene traume i bes, taj teret ne nestaje. On se samo sabira. U jednom trenutku, pod pritiskom svakodnevice, neiskazani bes traži izduvni ventil.

Mentalno zdravlje danas tretiramo kao luksuz. „Hocu li danas stići na trening, hoću li pročitati knjigu, hoću li posvetiti pola sata miru… ma nemam kad, imam posla.“ Ignorišemo unutrašnje vapaje. Ignorišemo trenutke kada nam je previše. A onda se čudimo kada pukne tamo gde je najtanje u bolnicama, na ulicama, u porodicama, u komunikaciji sa najbližima.

Nebriga o sopstvenoj psihi, o sopstvenim emocijama i mentalnoj higijeni vodi u otuđenje. A otuđen čovek prestaje da vidi drugog čoveka kao živog bića koje pati. Vidi ga samo kao pretnju, teret ili metaforu za sopstveni nemir.

Edukacija i rad na sebi nisu „samopomoć sa Instagrama“

Često čujem: „Ma pusti te edukacije, rad na sebi, to je moda.“

Ne, prijatelju. Rad na sebi, rad na sopstvenim traumama, emotivna pismenost i radionice koje nam pomažu da razumemo i sebe i druge to je prva linija odbrane ljudskosti u nama.

Kada kreneš da radiš na sebi, ti ne učiš samo kako da budeš produktivan i uspešan. Ti učiš kako da prepoznaš mrak u sebi pre nego što taj mrak proguta tebe i nedužne oko tebe. Učiš kako da podneseš tenziju, kako da ne reaguješ iz besa, kako da razumeš sopstvenu bol umesto da je lečiš nasiljem i kontrolom.

U svetu koji je očigledno skrenuo s uma, odluka da učiš, da rasteš, da čistiš svoje emotivno smeće i da pružiš ruku razumevanju jeste premium stvar koju možeš da uradiš.

Vreme je da preuzmemo odgovornost

Tragedije poput ove u Zagrebu opomena su nam da više nemamo pravo na ignorisanje. Ne možemo da sedimo skrštenih ruku i čekamo da „sistem“ reši problem. Sistem smo mi. Svaki put kada zanemarićemo svoje mentalno zdravlje, svaki put kada prećutimo nasilje, svaki put kada odbijemo da pogledamo sopstvene demone dajemo prostor haosu.

Zato te pozivam. Nemoj čekati da te muka natera.

Investiraj vreme u sebe. 

Dođi na edukaciju, nauči alate kojima pomažeš sebi i svom telu da otpusti stres, otvori prostore u svojoj glavi koji su predugo bili zaključani. Jer rad na sopstvenom umu i srcu više nije pitanje ličnog izbora, to je čin očuvanja čovečnosti.

Budućnost ne zavisi od velikih zakona. Zavisi od toga koliko smo spremni da budemo mirni, svesni i svoji.

Do sledećeg čitanja, čuvaj svoju psihu, budi blag prema sebi i ne dozvoli da te mrak oko tebe savlada.

Šta ti misliš gde je granica u kojoj društvo prestaje da leči, a počinje da kažnjava?

Piši mi u komentarima ili podeli tekst sa nekim kome je ovo danas potrebno.

Preporučeni koraci:

Prijavi se na moj besplatni newsletter kako ne bi propustio nove tekstove i alate za lični rad.